Osnovne manifestacije su: ponavljanje glasova, slogova, delova reči i celih reči, produžavanje glasova, zastoji u govoru, neadekvatne pauze, ubacivanje glasova, oklevanja, afonični pokušaji. Deca i osobe koje mucaju često koriste uzrečice koje im pomažu da prevaziđu grč ili prave duže pauze, zamenjuju reči ukoliko reč počinje problematičnim glasom, traže neku drugu reč kao zamenu. Zbog toga je govor isprekidan, neujednačen, poremećen je ritam, tempo i intonacija. Prilikom govora prisutna su i vidna naprezanja na licu i telu, javljaju se i propratni pokreti i tikovi, pre svega očnih kapaka, usana, jezika, ramena, glave. Mogu biti prisutne i fiziološke rakcije kao što su pojačano znojenje, crvenilo ili bledilo u licu, znojenje dlanova, ubrzan rad srca. Osoba koje muca diše normalno za vreme ćutanja, spavanja ili neke fizčike aktivnosti. Međutim, pri govoru se disanje zadržava, ubrzava, nedostaje vazduh, naglo se uzima ili ispušta.

Mucanje se ne javlja za vreme pevanja, pri horskom pevanju, razgovoru sa životinjama i malom decom i pri psovanju. Razlog ovome je nepostojanje tenzije u glasnicama i tenzije zbog govora jer je misao o „lošem“ govoru potisnuta i zamenjena potrebom da se prenese informacija a ne načinom kako će se ona izgovoriti.

Kod odraslih osoba mucanje postaje socijalni problem jer se ono javlja u verbalnom kontaktu sa drugim ljudima. Razlog tome je najčešće strah od govora ili govorna anksioznost, koja se ispoljava u određenim govornim situacijama koje osoba koja muca opaža kao opasne. To su najčešće one situacije u kojima se zahteva samostalno izlaganje pred grupom ili one u kojima se zahteva brza verbalna komunikacija. Takve situacije osoba koja muca izbegava, što smanjuje mogućnost njenog uspešnog socijalnog funkcionisanja.

Strah od govora izaziva mučna raspoloženja, osećanje neprijatnosti i nesigurnosti, pojačanu strepnju, osećaj krivice, sumnju u svoje spospobnosti.

Iz tog razloga mucanje se ne može posmatrati samo kao govorni poremećaj nezavisno od telesnog i psihičkog stanja osobe koja muca. Osobe koje mucaju subjektivno trpe, a to se odražava u njihovom socijalnom neadekvatnom ponašanju, povlače se u sebe, izbegavaju kontakte, druženja i ispoljavaju neaktivnost u većini životnih situacija.

Zato je rana intervencija presudna u terapiji mucanja, jer na taj način sprečavamo da dete koje počne da muca postane odrasla socijalno anksiozna osoba preplavljenja subjetktivnim trpljenjem.

Podelite ovaj članak i pomozite nekome ko muca. Hvala. [TheChamp-Sharing]