Kao što je poznato dete počinje da muca između dve i po i treće godine.

Jednog dana ono je, iz jednog ili više razloga, u stanju stresa.

Bitno je napomenuti da je razvoj govora i jezika išao normalni tokom, u pitanju je dete čije verbalne sposobnosti nisu bile oštećene. Ono što je stresno za trogodišnje dete ne mora biti stresno za odraslu osobu, ne mora čak ni biti vidljivo.

Najčešći stresovi za trogodišnje dete mogu biti polazak u obdanište, preseljenje u nov komšiluk, svađa roditelja ili to što su ga roditelji ostavili kod bake i otišli na odmor. Važno je da određeni stres nije kritičan već dovoljan. Ali isto tako ti stresovi mogu biti i pozitivni kao što je odlazak na rođendan, dolazak gostiju, odlazak prvi put na more ili zimovanje. Pored ovih stresova postoje i oni koji su vezani za lučenje bazičnih hormona ili oni koji se javljaju ukoliko je dete iscrpljeno zbog bolesti ili fizičkog umora ili loših vremenskih prilika.

Takođe, period intezivnog razvoja govora i detetova borba da jezičku zamisao pretoči u govor, kao i razvoj apstraktnog mišljenja i novih saznanja je stres za dete. Potreba da to što je zamislilo i kaže a da ga odrasli u svojo brzini ne prekinu pokreće i stres brzine govora koji je i najčešći stres koji utiče na javljanje mucanja kod dece.

Pošto je ovo dete rođeno sa tendencijom da se kod njega stresom izazvana tenzija nalazi u mišićima glasnica, kada dođe do stresa i kada ono pokuša da govori tako što će mu se spojiti glasnice, stres je toliko veliki da se zbog dodatne tenzije glasnice iznenada «zablokiraju». Odnosno dolazi do larigospazma. Iznenada, po prvi put, dete shvata da nije u stanju da govori. Kada se to dogodi, ono čini nešto što je sasvim normalno, počinje da se bori kako bi se oslobodilo laringospazma. Borba je ono što dete odabere da uradi kako bi odblokiralo svoje glasnice. Pošto ta borba konačno dovede do toga da dete uspe da progovori, ona je naučena i postaje navika, za dete ona je nagrada i zato se veoma lako učvršćuje u detetovo govorno ponašanje.

Ukoliko ovaj proces počne na bilo koji način da uznemirava dete ili onoga ko mu prisustvuje što je najčešće roditelj, zasigurno će biti posejana klica kasnijih patoloških oblika mucanja.

Ta borba se može odvijati na usnama ili jeziku i tada se zove primarno mucanje. Ova borba nije prenaglašena ali je u svakom slučaju u pitanju napor koji dete ulaže da bi govorilo, jer stepen laringospazma nije visok. Važna karateristika primarnog mucanja je da dete nije svesno činjenice da ima poteškoća. Tek posle izvesnog vremenskog perioda ono postaje svesno, bilo da direktno čuje poteškoće, bilo da primećuje kako drugi reaguju na njegovo mucanje. Kada se to desi ono počinje da brine i još se više napreže, čime blokira glasnice i intenzivira borbu potrebnu da se osobodi te blokade. Sada borbe postaju intenzivne i dete prelazi u sekundarno mucanje.

Osim mnogo intenzivnije borbe, presudna razlika između primarnog i sekundarnog mucanja je u tome što se dete sa sekundarnim mucanjem, znajući da će imati problema sa određenom rečju ili glasom, priprema za poteškoću i još više blokira svoje glasnice. Drugim rečima, dete sa sekundarnim mucanjem ima stres zbog predviđanja. Ono vidi unapred; ono se priprema za poteškoću.

Podelite ovaj članak i pomozite nekome ko muca. Hvala. [TheChamp-Sharing]