Mucanje se javlja kod skoro 1% opšte populacije.

Problemom mucanja su se bavili stručnjaci različitih disciplina, tako da su oni mucanju prilazili u okvira svojih shvatanja. Postoje teorije sa područja medicine, pedagogije, defektologije, psihologije itd.

Organske teorije pretpostavljaju da u osnovi mucanja leži neka organska podloga, nedovoljna lateralizacija celebralnih hemisfera ili slabost motorne delatnosti.

Psihološke teorije kao uzrok mucanja navode emocionalne konflikte ili mucanje smatraju naučnim ponašanjem.

Pedagoške vide uzrok mucanja u nepravilnom govornom vaspitanju.

Neki autori zastupaju mišljenje da je mucanje nasledno.

Još neki od uzroka koji mogu uticati na pojavu mucanja su: neurogeni, lingvistički, kibernetski, neurotski.

Neurogene teorije uzrok mucanja vide u signalnim problemima između mozga i nerava jer mozak ne može pravilno da uskladi različite delove govornog mehanizma uz prisustvo atipične moždane aktivnosti pri govoru. Takođe, neurogeno mucanje mogu uzrokovati povrede mozga ili se može javiti kao posledica moždanog udara.

Lingvistička shvatanja usmerena su na problem sa kojima se dete suočava pri prvim pokušajima kombinovanja reči, kada je potrebno da jezičku misao pretoči u razumljivu rečenicu a govorni aparat još uvek nije spreman za to.

Prema kibernetskim shvatanjima mucanje je uslovljeno postojanjem greške u jednom od kanala auditivnom, vizuelnom, taktilnom, kinestetičkom pri čemu dolazi do zakasnelog prijema izgovora u nekom od ovih kanala.

Objašnjenje nastanka mucanja kao neurotske reakcije usmereno je na povezivanje mucanja sa oralnim zadovoljnjem, ili analno-erotskom potrebom, ili sa javljanjem usled poremećenih interpersonalnih odnosa sa roditeljima.

U svakom slučaju lepeza uzročnika mucanja je široka, nekad oni mogu biti samostalni ali i udruženi.

Ukratko rečeno uzrok mucanja leži u neurološkoj osnovi i predispozicijama podpomognutim okidačima iz sredine, što spoljašnjim, što unutrašnjim psiho-socijalnim.

Predispozicija može biti nasledna ili stečana za vreme intrauterinog života usled bolesti roditelja, ili delovanja štetnih faktora na plod.

Jedna od savremenih teorija, kojom se vodimo u Centru Fluenta je teorija dr Martina F. Švarca, iz koje je i proizašla metoda „Tehnika pasivnog izdaha“ . On smatra da se osobe koje mucaju rađaju sa genetskom predispozicijom kod kojih pod uticajem stresa dolazi do grča glasnica – laringospazam, koji predstavlja urođeni refleks. Stezanje gasnica za sobom povlači mucanje, koje predstavlja uslovni refleks ili naučeno ponašanje.

Kada smo pod stresom mišići su nam napeti. Ova tenzija se može izmeriti. Istraživanja su dokazala da tu tenziju fokusiramo u pojedinim delovima tela, pre svega u mišićima ramenog pojasa, trbušnog zida, donjeg dela leđa, lica i ruku. Ova žarišta su nazvana ciljna mesta. Istraživanja dr Švarca su pokazala da je i određena grupa ljudi pod uticajem stresa imala ciljna mesta u mišićima i oko mišića glasnica.

Podelite ovaj članak i pomozite nekome ko muca. Hvala. [TheChamp-Sharing]