Pitanja i odgovori

Fiziološko mucanje javlja se u period oko 2.5god. i samo je jedna od faza u razvoju govora kod dece. Poklapa se sa periodom intezivnog razvoja govora. Za dete koje uči da govori sasvim je normalno da pravi pauze između reči, da ponavlja reči ili zvuke, da zastaje i ponovo izgovara. Dete se u ovom periodu bori da sastavi verbalni iskaz i da svoju jezičku zamisao pretoči u rečenicu. Dok je motorika govornih organa nedovoljno zrela i nije spremna da proprati taj misaoni tok.
Mnoga deca prevladaju svoje mucanje, zato što je dečji mozak vrlo fleksibilan. Ukoliko dete ne prevlada mucanje do svoje 5. godine, što je starije mogućnost za njegovo prevazilaženje se smanjuje. Zbog toga je važnost što ranije intervencije presudna za prestanak mucanja.
Oko 2,5 % dece tokom razvoja prolazi kroz ovaj period, i kod oko 70% dece spontano nestaje ne ostavljajući nikakve posledice po govor.
Dete sa primarnim mucanje ponavlja glasove i slogove po više puta, povećana je tenzija na mišićima oko usana, mogu biti prisutne blokade bez protoka vazduha. Smetenje se uglavnom javljaju na početku rečenice. Ovakav način govora je više prisutan nego što nije, ali ima i perioda kada mucanje potpuno prođe. Dete nema svest o poteškoćama u govoru.
Dete sa sekundarnim mucanjem priča više od 10% vremena sa naporom i velikom tenzijom, ponavlja glasove, slogove, zastaje, ubacuje poštapalice, produžava. Problemi u govoru su propraćeni i fizičkim promenama. Smetnje se mogu javiti na bilo kom mestu u rečenici. Govor je primetno narušen. Mucanje je prisutno u većini govornih situacija. Dete počinje da se boji govora i razvija svest o sebi kao o osobi koja muca.

Roditelji bi trebalo da se obrate za savet i pomoć logopedu čim uoče i najmanje promene u govoru svog deteta. Odnos roditelja i okoline je presudan u trenutku kada se jave prvi simptomi zamuckivanja jer od toga često zavisi da li će postojeće teškoće spontano nestati ili će se uobličiti u formu mucanja. Ako roditelji otvoreno izraze svoju zabrinutost, dete će reagovati na njihovu anksioznost.

Povećanju mucanja doprinose pojačani zahtevi roditelja, stalna upozorenja na greške, usmeravanje velike pažnje na govor, požurivanje deteta da govori, stalno prekidanje tokom govora, obraćanje pažnje na teškoće koje dete ima.

Smanjenju ili eliminisanju mucanja doprinose uspostavljanje bioškog ritma deteta, eliminacija šećera iz ishrane, uvođenje vitamina i minerala u ishranu, smanjenje izvora stresa u porodičnom okruženju, uspostavljanje harmoničnih odnosa punih poverenja i razumevanja , davanje dobrog govornog modela u vidu smirenog , opuštenog govora sa usporavanjem prve reči.

Logoped sa specijalizacijom iz mucanja može pomoći ne samo deci nego i tinejdžerima, mladim, pa i starijim ljudima, u postizanju značajnog napretka u govoru.

Nakon završene terapije mucanja i ovladanom Tehnikom Pasivnog Izdaha deca će moći bez straha da slobodno govore o sebi, svojim željama, potrebama, da pričaju sa svojim drugarima, nastavnicima, roditeljima i drugima.

Dužina terapije i prognoze zavise od mnogih faktora kao što su: jačina, stepen i vrsta mucanja, vreme nastanka, predispozicija osobe koja muca. Neka deca čiji se govor smatrao mucanjem na uzrastu od dve ili tri godine, u četvrtoj-petoj godinu tečno govore. Drugoj deci koja mucaju treba rana terapeutska intervencija da bi se razvila govorna fluentnost. Ima i one dece koja nikada nisu bila na tretmanu pa se javljaju kao odrasle osobe koje mucaju, i koje uspešno završavaju terapiju, a ima i onih koji nisu uspešno završili tretman kao deca iz raznih razloga pa se javljaju u odraslom dobu. Nažalost, ima i odraslih osoba koje mucaju a nemaju hrabrosti da se obrate za pomoć stručnjaku. Saradnja roditelja u logopedskom tretmanu je takođe od izuzetnog značaja. Put do uspeha mora biti u kontintitetu i mora trajati određen duži vremenski period, jer tretmani koji traju nekoliko nedelja ili meseci teško da bi rezultirali uspehom.

Ovo je pitanje koje često postavljaju osobe koje mucaju ili roditelji čije dete muca.Podsvest igra presudnu ulogu u identitetu osobe, i u stvaranju i zadržavanju promena. Kod osobe koja muca podsvesni deo ličnosti vidi sebe kao nekoga ko muca. Godinam osoba govori svojoj podsvesti da ne može da izgovori određene glasove, određene reči ili da govori u određenim situacijam. Podsvest ne donosi sud o mucanju, samo potvrđuje da stvari tako stoje.
Kada osoba iznenada prestane da muca, podsvest postane dezorjentisana. Fluentnost nije normalno stanje stvari, ona narušava koncept podsvesnog. Podsvest postaje „zabrinuta“ da je osoba ugrožena i jedina njena reakcija je da da „znak za uzbunu“ čineći da do tada dobro kontrolisan govor postane ponovo disfluentan a samim tim dovodi do povećavanja stepena anksioznosti. U ovim situacijama, ako se dese a velika je verovtnoća da hoće, potrebna je istrajnost, strpljenje, upornost i razumevanje samog problema uz podršku terapeuta. Na ovaj način jača se podsvest i daje joj se podrška da prihvati promene koje se dešavaju.

Po uspešno završenim tretmanom ili terapijom mucanja podrazumeva se: postizanje fluentnog govora u govornim situacijama i eliminisanje anticipatornog stresa i straha od govora; postizanje zadovoljavajuće komunikacije bez obzira što govor nije u potpunosti fluentan ali osoba može nesmetano da ulazi u govorne situacije uz odsustvo straha od govora; osoba sebe ne doživljava kao osobu koja muca, više subjektivno ne trpi, i oseća se dobro dok govori u većini govornih situacija; osoba je sposobna da sluša sebe iznutra i preuzme kontrolu nad svojim telom i sopstvenim strahovima i postane sama sebi terapeut.